prostokopasulj

Plakacu.Znam.Sama u nesposobnosti svog bića da iskaze ono sto oseća. Znam. Da će mi opet biti krivo što ostavljam nešto za sobom. Nekog. Tebe. Koji si tu i znam da ćeš biti. A ja ne mogu. Ne mogu da sastavim sebe sa emocijama. Sa željama. Ne znam kako da opišem neophodnost za toplotom drugog tela. Za nežnošću. A opet,sada,kada je sve to tu,daleko je. Kao da ne dopire do mene. Prazna sam. Ne mogu da krivim tebe. Ti si previše divan. Ti si neko ko se potrudio. Ko brine. Ko je tu. I radi sve što treba. Ali ovom telu fali tame. Fali nešto. Ne znam da li problem stvarno postoji ili ga izmišljam,ali ne osećam potpunost. Ima trenutaka kada bih da te grlim,kao na primer sada,ali ne znam da li je to samo fiziološka potreba za drugim bićem ili mi falis ti. Ne znam. Možda me strah emocija. Ili toga što ih nemam. Što nemam potrebu da te vidim. Što sam željna drugih ljudi. Umirem u vodi svoje izdaje. Psihičke. Jer i pored svega što primam,ne dajem. Sebična sam. Isključena. Rezervisana. Nisi zaslužio to. A valjda sam i ja za nešto drugo. Druge varijante što bi ljudi rekli. Godine idu,a moje emocije statiraju. Jednom su se sjebale i od tada se nepomično vrte oko onoga što je bilo. Traže utehu,ali bezuspešno. Treba im pokret. Život. Ali ti želiš da ležimo i ne krećemo se dok nas nešto ne natera. Ja ne mogu. Pokušala sam. Stvarno jesam. I dalje pokušavam. I gusi me to. Što ne mogu da se pomerim. Drag si mi. Teško je. Plakacu. Pardon,plačem.

Volim da pisem. Nekada sam to i umela. Da u jednom dahu ispisem dve,tri strane. Da zivopisno i vedro pisem o trenucima o stvarima, o tebi. Uvek su moji tekstovi pominjali i završavali sa tobom. Sa nekim osećanjem ili sećanjem na neki nas momenat. Na,uz more sakrivena mesta,na kojima smo odrastali. Strah me. Sta ako je era pisanja završena nasom erom. Onoga dana kada sam shvatila da ti nikada neces biti sigurnost. Da nikada neces sazreti. Da nikada neces misliti na nekoga vise nego na sebe. I ja sam takva. Mozda me bas zato ta tvoja osobina i nervirala. Sebičnost. Nesposobnost da sebi uskratimo pažnju. Jadni smo bili,oboje. Ubijeni sopstvenim ponosom. I kako sada da volim. Kako da mi uopste bude stalo. I kada pomislim da jeste,da li cu moci da odrzim to? Da li sam vredna pažnje?  nekada mislim da samo iskorištavam muškarce za dodire. Toplinu i nežnost koju ljudima koje volim ne mogu da pokažem. Jer sam kukavica. I uvek ću biti. Zato sam utehu našla u slovima. Beskrajno lepim znakovima mogla sam da izrazim sve. Da se sa njima upustim u igru,jer su sigurne. Pouzdane. Čuvaju me,dokle god ja čuvam sebe u njima. A upravo to sam prestala. Da se otvaram. Sebi. Bezeci od sećanja. Jer sve sto ostavim na papiru,ostaje isklesano negde u istoriji. I sa tim ću morati da se suočim. Nekada. Bežeći mesecima stigla sam tu. U provaliju sećanja i emocija. U nemogućnosti da se setim ičega sto mi je u poslednje vreme ubrzano puls. Jedino na sta bih mogla da se osvrnem je nesigurno.  Kratko. Ali prepuštam se. Po prvi put u životu dopuštam da me talas nosi. Otvaram se i svoju dušu prepuštam muškarcu. I dalje sa dozom opreza,ali..