prostokopasulj

Volim da pisem. Nekada sam to i umela. Da u jednom dahu ispisem dve,tri strane. Da zivopisno i vedro pisem o trenucima o stvarima, o tebi. Uvek su moji tekstovi pominjali i završavali sa tobom. Sa nekim osećanjem ili sećanjem na neki nas momenat. Na,uz more sakrivena mesta,na kojima smo odrastali. Strah me. Sta ako je era pisanja završena nasom erom. Onoga dana kada sam shvatila da ti nikada neces biti sigurnost. Da nikada neces sazreti. Da nikada neces misliti na nekoga vise nego na sebe. I ja sam takva. Mozda me bas zato ta tvoja osobina i nervirala. Sebičnost. Nesposobnost da sebi uskratimo pažnju. Jadni smo bili,oboje. Ubijeni sopstvenim ponosom. I kako sada da volim. Kako da mi uopste bude stalo. I kada pomislim da jeste,da li cu moci da odrzim to? Da li sam vredna pažnje?  nekada mislim da samo iskorištavam muškarce za dodire. Toplinu i nežnost koju ljudima koje volim ne mogu da pokažem. Jer sam kukavica. I uvek ću biti. Zato sam utehu našla u slovima. Beskrajno lepim znakovima mogla sam da izrazim sve. Da se sa njima upustim u igru,jer su sigurne. Pouzdane. Čuvaju me,dokle god ja čuvam sebe u njima. A upravo to sam prestala. Da se otvaram. Sebi. Bezeci od sećanja. Jer sve sto ostavim na papiru,ostaje isklesano negde u istoriji. I sa tim ću morati da se suočim. Nekada. Bežeći mesecima stigla sam tu. U provaliju sećanja i emocija. U nemogućnosti da se setim ičega sto mi je u poslednje vreme ubrzano puls. Jedino na sta bih mogla da se osvrnem je nesigurno.  Kratko. Ali prepuštam se. Po prvi put u životu dopuštam da me talas nosi. Otvaram se i svoju dušu prepuštam muškarcu. I dalje sa dozom opreza,ali..