prostokopasulj

Plakacu.Znam.Sama u nesposobnosti svog bića da iskaze ono sto oseća. Znam. Da će mi opet biti krivo što ostavljam nešto za sobom. Nekog. Tebe. Koji si tu i znam da ćeš biti. A ja ne mogu. Ne mogu da sastavim sebe sa emocijama. Sa željama. Ne znam kako da opišem neophodnost za toplotom drugog tela. Za nežnošću. A opet,sada,kada je sve to tu,daleko je. Kao da ne dopire do mene. Prazna sam. Ne mogu da krivim tebe. Ti si previše divan. Ti si neko ko se potrudio. Ko brine. Ko je tu. I radi sve što treba. Ali ovom telu fali tame. Fali nešto. Ne znam da li problem stvarno postoji ili ga izmišljam,ali ne osećam potpunost. Ima trenutaka kada bih da te grlim,kao na primer sada,ali ne znam da li je to samo fiziološka potreba za drugim bićem ili mi falis ti. Ne znam. Možda me strah emocija. Ili toga što ih nemam. Što nemam potrebu da te vidim. Što sam željna drugih ljudi. Umirem u vodi svoje izdaje. Psihičke. Jer i pored svega što primam,ne dajem. Sebična sam. Isključena. Rezervisana. Nisi zaslužio to. A valjda sam i ja za nešto drugo. Druge varijante što bi ljudi rekli. Godine idu,a moje emocije statiraju. Jednom su se sjebale i od tada se nepomično vrte oko onoga što je bilo. Traže utehu,ali bezuspešno. Treba im pokret. Život. Ali ti želiš da ležimo i ne krećemo se dok nas nešto ne natera. Ja ne mogu. Pokušala sam. Stvarno jesam. I dalje pokušavam. I gusi me to. Što ne mogu da se pomerim. Drag si mi. Teško je. Plakacu. Pardon,plačem.