prostokopasulj

Zelim da vristim. Zamisljam da se nalazim na vrhu neke planine I samo vristim. Iz sveg glasa. Da sve odzvanja. Mozda I da placem, ne znam. Treba mi to da se ispraznim, jer ne znam drugacije. Znam da bezim. U tome sam najbolja. I najbrza. Zatvaram se u sebe precesto. Svaki dan. Pred spavanje, dok ucim, setam, vozim se bhsom, nekada cak I kada sam sa drustvom. Samo pobegnem. Tamo placem. Tamo se smejem. Tamo sam ziva. Volim da mastam da je to pravi svet I da osecam sve ono sto se tamo desava. Nekada stvarno imam osecaj kao da zivim dvostruki zivot. Kao da sam podeljena licnost. Dve u meni. Uvek se bore, ona racionalna, hladna I stvarna I ona emotivna sanjarka koja ne znam da li je prisutna stvarno ili sam je ja skrojila. Sta bi se desilo kada bi pocela da iskazujem emocije? Ako bi mogla da kazem ljudima da mi je stalo? Strah me da probam. Ustvari, nije me vise ni strah koliko me sramota. Kao da ja ne smem da osecam, kao da mi to nije dozvoljenom. To sam verovatno nekada sebi zacrtala I sad me to vodi. I ubija. Rodjenoj majci u zivotu nisam rekla volim te. A htela sam. I da je zagrlim, I da joj se isplacem u krilu, ali nikada nisam bila ni blizu. Nesposobna sam da odrzim blizak odnos sa ljudima. Imam pregrst ljudi oko sebe stalno, ali malo sa kim 'kliknem'. Kada se taj klik desi, kao da sam omadjijana tom osobom, sta god da uradi ja cu opravdati. To mi se desilo dva puta u zivotu. Sa drugaricom I 'drugom'. Jednom sam cak I plakala pred njom. Tuzno je kako se razdvojis od ljudi. Od ljudi sa kojima si delio sve. Sve mi je tuzno kad se setim. Place mi se. Voli mi se. Grli mi se.