prostokopasulj

Zelim da vristim. Zamisljam da se nalazim na vrhu neke planine I samo vristim. Iz sveg glasa. Da sve odzvanja. Mozda I da placem, ne znam. Treba mi to da se ispraznim, jer ne znam drugacije. Znam da bezim. U tome sam najbolja. I najbrza. Zatvaram se u sebe precesto. Svaki dan. Pred spavanje, dok ucim, setam, vozim se bhsom, nekada cak I kada sam sa drustvom. Samo pobegnem. Tamo placem. Tamo se smejem. Tamo sam ziva. Volim da mastam da je to pravi svet I da osecam sve ono sto se tamo desava. Nekada stvarno imam osecaj kao da zivim dvostruki zivot. Kao da sam podeljena licnost. Dve u meni. Uvek se bore, ona racionalna, hladna I stvarna I ona emotivna sanjarka koja ne znam da li je prisutna stvarno ili sam je ja skrojila. Sta bi se desilo kada bi pocela da iskazujem emocije? Ako bi mogla da kazem ljudima da mi je stalo? Strah me da probam. Ustvari, nije me vise ni strah koliko me sramota. Kao da ja ne smem da osecam, kao da mi to nije dozvoljenom. To sam verovatno nekada sebi zacrtala I sad me to vodi. I ubija. Rodjenoj majci u zivotu nisam rekla volim te. A htela sam. I da je zagrlim, I da joj se isplacem u krilu, ali nikada nisam bila ni blizu. Nesposobna sam da odrzim blizak odnos sa ljudima. Imam pregrst ljudi oko sebe stalno, ali malo sa kim 'kliknem'. Kada se taj klik desi, kao da sam omadjijana tom osobom, sta god da uradi ja cu opravdati. To mi se desilo dva puta u zivotu. Sa drugaricom I 'drugom'. Jednom sam cak I plakala pred njom. Tuzno je kako se razdvojis od ljudi. Od ljudi sa kojima si delio sve. Sve mi je tuzno kad se setim. Place mi se. Voli mi se. Grli mi se.

Volim da bezim. Od stvari, od situacija, od ljudi. Najvise od svega volim da pobegnem od stvarnosti. Nema lepseg osecaja nego utonuti u svet koji je satkan od svojih sakrivenih misli, osecaja, nagona. Od balona I slatkisa. Gde mozes da se ususkas u secernu vunu I zaspes u zemlji snova I ljubavi. E bas tamo, negde I

izmedju alisine zemlje cuda I hogvortsa nalazi se moje malo mesto. Mesto za koje znam samo ja. E bas tu, na tom mestu sam najsigurnija. Sigurna od svih, I od same sebe. Kada me zidovi stvarnosti pritisnu I gnjece, ja odem tamo. Kada se osetim prazno I bezvredno, isto odem tamo, jer znam da ce uvek biti nekoga ko ce me docekati sirom rasirenih ruku. Nekog ko ce me voljeti. Nekog ko me nece povrediti. U mojoj zelji sam krhka, ranjiva, I nije me strah toga. Slobodna sam, letim. Nema senki iz proslosti I cudovista iz mraka. Nema paukova I klovnova. Nema straha. Sve ambicije se ispunjavaji. Svi snovi ostvaruju. A najbolje je sto je tajno. Tajno odlazim, tajno izlazim iz sveta. Uvek se vratim lepsa I vedrija. Obasuta svezinom decije maste. Nije tamo sve kao sto bih zelela. Bilo bi previse dosadno. Desavaju se razni problemi, ali zar oni ne cine zivot dinamicnim? Da, bas ta dinamika mi nekada fali a nekada je previse. U ovoj stvarnosti nema balansa, zato ja I bezim. Bezim u moje uravnotezeno skriveno mesto. I bezacu dokle god mi ne ponestane ideja. Bezacu od ljudi, od stvari od vremena. Bezacu od ozbiljnosti. Od stvarnosti.

 

Izgubila sam dosta stvari u poslednjih godinu dana. Od svega najvise mi nedostajem ja. Ona vesela I bezbrizna devojcica. Gde I kada sam nestala? Upala sam u neku oluju, neke ruzne stvari, neke ruzne ljude. Upala sam I nisam se nikada vratila, bar ne ista. Kako uopste naci put kojim sam dosla? Ne mogu da zaboravin stvari koje sam radila, I to me proganja. Savest me reze kida mi utrobu , baca moj les psima. I kada pokusam da nastavim tamo gde je stala ona stara ja, ne mogu. Nesto me uporno uvlaci u krug. Uporno se okrece isti ringispil. Isti krug. Ali ovaj ringispil ne lici ni malo na onaj deciji, na onaj neopisiv osecaj radosti kada sednem o zavrtim se. Kada gledam u palme iznad sebe I nebo koje otkrivaju njhovi vrhovi. Ne, to nije taj osecaj. Od ovog vrtuljke mi je samo muka. Sve vise I vise. I koliko god vremena proslo, I koliko god kretala dalje, uporno se vracam tu u krug. Zacarani. I dokle vise, dokle da budem mucena svojom prosloscu? Ne znam. Mozda samo jos treba vremena. Vremena da oprostim samoj sebi. Vremena da pustim ljude da mi pridju. Da pustim ljubav u svoj zivot. Mozda je ipal kasno za sve to.. Inace ne odustajem, borim se I grizem, ali kao da vise ne vidin smisao. Ne vidim cemu. Uvek se sve svede na isto. Uvek se sve svede na krug.