prostokopasulj

Izgubila sam dosta stvari u poslednjih godinu dana. Od svega najvise mi nedostajem ja. Ona vesela I bezbrizna devojcica. Gde I kada sam nestala? Upala sam u neku oluju, neke ruzne stvari, neke ruzne ljude. Upala sam I nisam se nikada vratila, bar ne ista. Kako uopste naci put kojim sam dosla? Ne mogu da zaboravin stvari koje sam radila, I to me proganja. Savest me reze kida mi utrobu , baca moj les psima. I kada pokusam da nastavim tamo gde je stala ona stara ja, ne mogu. Nesto me uporno uvlaci u krug. Uporno se okrece isti ringispil. Isti krug. Ali ovaj ringispil ne lici ni malo na onaj deciji, na onaj neopisiv osecaj radosti kada sednem o zavrtim se. Kada gledam u palme iznad sebe I nebo koje otkrivaju njhovi vrhovi. Ne, to nije taj osecaj. Od ovog vrtuljke mi je samo muka. Sve vise I vise. I koliko god vremena proslo, I koliko god kretala dalje, uporno se vracam tu u krug. Zacarani. I dokle vise, dokle da budem mucena svojom prosloscu? Ne znam. Mozda samo jos treba vremena. Vremena da oprostim samoj sebi. Vremena da pustim ljude da mi pridju. Da pustim ljubav u svoj zivot. Mozda je ipal kasno za sve to.. Inace ne odustajem, borim se I grizem, ali kao da vise ne vidin smisao. Ne vidim cemu. Uvek se sve svede na isto. Uvek se sve svede na krug.

Strah me. Ne znam tacno cega ali onaj talas strepnje I jeze prostruji mojim tjelom po nekad. U stvari, sve cesce.Kada je pocela ta neprijatnost, ne znam, ali osjecam da se nekako mjenjam. Mozda je zbog straha. Radim stvari koje ne znam ni sama da objasnim, pripisacu sve to strahu. Moja teorija je da sve u zivotu radimo ili iz ljubavi ili iz straha. Moze li biti da me strah ljubavi? Da me strah odbijanja, povrjedjenosti, strah me da ostanem ostecena. Mada, vec jesam. Emocionalno disfunkcionalna. I onda se u najgorem trenutku u tvom zivotu pojavi osoba koja nije savrsena, nije ono sto si trazio, ali je dovoljna I vise od toga. I onda sve lose sto si osjecao do tada sklonis sa strane I konvertujes u lijepe emocije prema njoj. I onda da li ja u stvari osjecam zaljubljenost ili je to sve strah? Sta god da jeste, prija mi. Prija mi osoba koju sam nasla, ne , koja je nasla mene.Toliko prija da I ako idem na svoju stetu I glumim drugaricu, ne mogu da ga izbacim iz zivota. Opet, ne znam da l iz straha il zbog ljubavi. Ma ne, ne moze biti ljubav,ja to ne znam. I on je svjestan da ne znam. A voljela bih kad bi bar jednom ostala. Kada ne bih bjezala od sebe. Kada ne bih potiskivala sve I pravila se da sam srecna I da je sve onako kako sam htjela da bude. Ne znam kada sam postala ovakva. Stvarno mi treba ljubavi, sta god ona bila, treba mi. I krivim sebe, ja sam krivac sto je nema. Od svega sto je moglo da postane ljubav, ja sam pobjegla. Zar cu I od njega pobjeci ako dodje do ljubavi? A nece doci, jer sam ja stvorena da budem drugarica. Nisam ja za ozbiljne price, ja sam samo hladna I bezosjecajna kucka koja misli samo na sebe I svoje potrebe.

 

Pijana sam. Teturam se starim, dobro poznatim stepenicama koje vode kuci. Kojoj kuci? Onoj u kojoj nema tebe? Tebe zbog koga sam opet pila. I opet cu. Prvom casicom uvek nazdravljam za tebe. Za zaborav. Za to da vise ne pomislim na tebe. Ali jutrom se budi I tvoj lik u meni I pokrece opet emocije koje postaju svakim pijanstvom sve jace. Nepodnosljive. Volim te toliko da boli. Mozda te I ne volim. U stvari ja ne znam nista o ljubavi. Znam da postoji.  Prosto znam. Kao I ti. I ti si stvaran. Nekome. I tako penjajuci se stepenicama kojim si me uvek pratio, uz koje smo se uvek zajedno peli,posustajem. Nemam vise snage da se popnem. A nemam nivolje. Cemu? Cemu trud da se popnem kada znam da cu opet sici. Sici cuo opet sutra nazdraviti. Za tebe. Zivio! Znam ja sve. Znam ja I da nema smisla oplakivati te, muciti se. Muka mi je. Javlja mi se zelja da te povratim. Bas tu. Na nasim stepenicama.  Kada bi bar mogla da te izbacim iz sebe. Guram dva prsta sebi dubolo u grkljan I bacam peglu. U providnoj votkastoj tecnosti ne vidim tebe. Znala sam da nije tako lako. Gde li si nocas, kome nocas placas pice I kome doras kolena. Nije botno kome, bitno je da meni ne. Cudna je malo da prica. Ti I ja. Nespojiva dva lika u bajci. Nespojiva dva karaktera u zivotu. A opet, toliku povezanost nisam osetila ni sa kim. Ne mogu, osecam da me stize umor. Umor od cekanja, idem kuci. Ususkacu se, pusticu Lanu del Rej I oplakacu te. Oplakacu sebe, nas. Vristacu. Ali cu zavrsiti mucenje. Mozda ne nocas, pusto me da jos malo uzivam  u alkoholu. Jos jednom, zivio!

U  

.I 

 

I sta sada, kao odrasla sam? Imam 18 godina I usla sam u vas dosadan I slep svet? Taj svet ozbiljnosti, lakovanih cipela, odela I visokih potpetica, ugovora I politike? Pogresili ste, nisam ja za punoletstvo. Ja sam za detinjstvo, za ljuljaske I vrteske, livade,trckaranje, za zmurku I odledjenje I zaledjene, za digimone I pokemone, za ljubicaste naocare koje lepo pristaju svima I kroz njihovo staklo su svi lepi. Zelim da ne znam. Da ne brinem. Da ne vidim. Blago ludima, I glupima. Danas je njima najlepse. Pravim od sebe isto to da bih ostala mala I slatka, obasuta secernom pinki vunom. Na dan svog rodjendana sam pobegla.  Nisam pobegla ni na jedno od onih odraslih mesta za beg, Pariz, Rim, London, nisam pobegla ni u soping ni u spa centar, ni kod babe ni kod mame.Pobegla sam dalje, tamo gde me niko nikada ne moze dotaci, gde me covek ne moze ugroziti, rasplakati, na tom mestu satkanom od maste, ostavila sam sebe. Onu sebe koja je jos mala I krhka, sakrila sam emocije duboko u cudesnu sumu, tako da ne mogu biti povredjena. Sakrila sam I Davida, sakrila sam ljubav. A onda grub I leden vazduh me osamari I realnost opet postane ono gde sam, ali nekako prazna I gluva I glupa I tupa, nekako bez boje I smeha. Bas onakva kakvu su zeleli da imaju. Al ne znaju da je moja noc bogata I da u njoj hranim svoje potrebe, ne znaju da ustvari ne spavam, vec da bezim tamo gde sam srecna.Generalna

  

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.