prostokopasulj

Obolela sam. Obolela od noći, od meseca. Od misli. Od same sebe. Prati me insomnija. Iz noći u noć iz mene se crpi sve više eneegije koju ne mogu da vratim. Jutra za mene postaju mamurna. Teturam i zaplićem pri treznosti sopstvenog uma. Izmorena i izmučena. 

Šta se to u meni mesecom pokrene? Šta načini da sva voda iz mene  izađe na površinu? Šta pokrene plimu?

Noćima prevrćem i listam svoj život u glavi ne bih li našla uzrok novonastalom problemu, ali čini mi se da tonem sve dublje. Da tražeći taj jedan, stvorim reku novih. I guše me, struje kroz mene prolaze i parališu. Kreiraju haos u mom umu i u nemoći da rešim svaki od problema, ludim.

Sama sa sobom. Sama od sebe.  

 A ti, ti si od mene napravio slabića. Napravio od mog ega mrvicu hleba na koju svako može da stane. Da je zgazi. Moju ličnost doveo do neprepoznatljivosti. 

Odvratna sam. Bežim od ogledala. Ne mogu da gledam  ovo loše lice, naborano suzama, izranjavano i iskrivljeno.

Ko je ova devojka? Kaži mi, da li je prepoznaješ?

 Mislim o tebi. Sanjam o tebi. Moje misli vrte tvoj lik kroz sve oblike. Ne mogu da se usresrede na jedno. Jer si bio i loš i dobar. I veran i ne. I lep i ružan. Ali nikada, nikada, nisi bio muškarac. Džentlmen.Nikada mi nisi pridržao vrata. Zar je to toliko bilo teško?

I dalje se pitam šta nije bilo u redu sa mnom. Zašto ti jedna ja i sva moja ljubav nije bila dovoljna. A imala sam je. Za tebe sam otopila sva gvožđa i sklonila sve rešetke. Za tebe. 

Za tebe sam se trudila da budem i drugarica i devojčica i žena. Da ti dam prostora. Da te nasmejem. Da naučim nešto o toj muzici koju toliko obožavaš.

To mi je i ostalo. Kvalitetna muzika i slike sa mora.

Volela bih da mogu da zaplačem. Da pustim neku od tih tvojih ploča da te jako zagrlim i da isplešemo i isplačemo dve tri pesme i da te pustim. Ali ovoga puta stvarno. Jer ne mogu više da živim u maloj sobi sećanja na tebe. U nadi da ćeš se setiri ta mi kažeš kako sam ti ipak%2