Ljudi promaje
Kukavica sam. Ali moje zvuke prigusim i sklanjam. Moja krila negujem i nosem param oblake i osvajam visine. A trunem. Krilom pokusavam pokriti razderotine, ubode i kontuzije, modrice i krv. Pesak i blato. I svaku tacku koju ljude vide kao ranjivost. Svaki deo koji je na zemlji. Ne leti, nije visoko, vec duboko zakopan u nekim mracnim hodnicima zemaljskih depresija.
Zasto je tesko? Ne bi li ranjivosti i praznine trebale zblizavati ljude? Dopunjavati. Davati zakrpu svemu tome sto je ostalo busno.
Tesko je pobeci od sebe. Onog dela kog nismo ni svesni. Zastitnickog instinkta, analgetika, koji pusta svoju dozu u blizini opasnosti. U blizini osoba. U blizini bola.
Zato se nekako nisam ni zblizavala sa ljudima. Pustim ih onoliko koliko ih nece oterati. Pardon, koliko mene nece oterati.
Nesvesno i tiho. Najnevinijim letom. Bezim. Jer tako je lakse. Sto bi jedna pametna osoba rekla, ti si promaja. Tu si, i nisi. Lelujas. Ali, blago tebi.
To smo ti mi ljudi promaje, podsvesni glumci i vecni cirkusanti. Predatori. Grabimo napred i lovimo plen. Opet, po visinama. Jer ih nikad necemo spustiti na zemlju. Nikad nece biti stvarno dokle.god smo gore.
Gore je iluzija. Gore je sve ono sto bismo zeleli da smo, ali nismo. Mi smo jedne male pticice. Zeljne slobode, ali i ruke. Topline. Zaklona. Da nas neko cuva i gore i dole. U nasim najvecim sanjarenjima i usponu, i onom donjem, prizemnijem delu.
Treba nam vetar. I parking. Treba nam neko ko ce znati.
I da nas veze, a i da pusti.