prostokopasulj

Stajala sam blizu vode. Disala brzo i plitko. Paralisana tvojim prisustvom ostala sam da stojim. Nepomicno i uplaseno. Jedina misao koja mi je prolazila kroz glavu je koliko jako zelim da stojim. Da zaustavim ovaj momenat i da zivim u njemu neko vreme. U tvojoj auri, senci tvoje energije, makar i ovako, ne doticuci vodu.

Zasto i dalje ne mogu da te dotaknem? Proslo je toliko vremena od nase neke ere a ja i dalje ne mogu da definisem ni jednu emociju koju osecam. Ni jedan potez, ni jedan pogled, nista. Nikad nisam znala na cemu smo. Nikad nisam ni probala da saznam. Ucinio si da se osecam srecno i glupo, ali sigurno, ziveci u tvom narucju kao kraljica. Sinhronizovali smo energije i nacinili prasak, ciji se dim siri i dan danas. I svaki put kada naleti talas osetim drhtavicu. Nostalgiju. Osetim da bi trebalo da se vratim. A ne mogu, jer si ta vrata odavno zakljucao.

Ne volim te. Sta me to tebi uporno vraca? Blizina me previse ubija, zelim da se odmaknem. Zelim kraj. Neki zavrsetak sa posvetom i oslobadjanje iz ovog ropstva zamisljanja i vracanja unazad. 

Gledam u vodu i vidim tvoj odraz, bistrije nego ikada, a onda pogled prenesem na tebe i izgubim se u mutnilu tvoje pojave. Nikada te necu razbistriti. A nece ni ova voda. Mozda mi je samo ona trebala. Da shvatim da nikada nece biti jasnije, drugacije, onako kao sto je bilo. Nikada neces biti definisan. Uvek cu se gusiti u smogu kad te vidim i to ce biti nesto sa cime cu nauciti da zivim.