prostokopasulj

Pokušala sam da stojim. Čvrsto i uzemljeno. Stabilno. Trudila sam se da održim balans svog haotično uma. Pala sam. Pala na sve ono što mi fali. Pala na stranca. Kako neko tako novi može da pokrene nešto staro u nama? Nije to ni do osobe,to je do nas. Do onoga što je ostalo u nekoj staroj teksas jakni koju smo sklonili u podrum jer smo u njoj preživeli poraz. Presudu. Počinili greh. Zašto trčim za onim što nije moje. I što je dalje to više želim da ga jurim. Trčim. Uporno. Uvek. Ništa blisko ne utiče na mene tako kao nešto udaljeno. Zabranjeno. Nemoguće. Ne znam kako da otkloni tu svoju manu. Tu uređenu sklonost ka lošem. Ka čudnom. Nikada mi se nije sviđao niko staložen,miran. Normalan. U svima tražim neki okidač. Neku neuklopljenost. Jer sam možda i sama takva. Ne znam. Objasnite mi,evo... Teško je kad odrasteš. Ostaneš prepušten sebi i svojim odlukama. I svaka koju načiniš koristi i šteti samo tebi. A ja sam dete. Derište naučno da živi samo,ali se u mislima sakriva ispod majčine suknje. Jer niko ne sme da zna šta derište želi dok ga ono ne ostvari. Jer šta ako ne uspe da dobije to što je zacrtalo? E,onda padne u depresiju i poriče da je ikada htelo to nešto. Probudite me, jer ja više ne znam kako.