prostokopasulj

Uvek fali malo. Fali nesto. Sitnica. Da predjem prag osrednjeg, ali ne. Ostajem u zoni zlatne sredine i onoga "može proći". Da li su neki ljudi osuđeni da budu neprimetni. Da žive u senci drugih i hodaju tiho trudeći se da se čuju. Ne mogu. Bespomoćni su u tom polju. Koliko god glas puštali, jauk je previše slab da bi se čuo. I tako plaču. Prolazeći. Hodajući. Bez nekog prevelikog značaja. Ali su uvek tu. I uvek ćete ih naći negde okolo. Ispred ili iza vas. Koliko je dovoljno lepo? Šta je dovoljno pametno? Dajte mi formulu, uzela bih bilo šta. Budim se i ležem u očaju proseka. U strahu neprimetnosti i tišine. Želim da mi neko kaže da sam posebna, za njega. Baš kao što to rade u filmovima. Možda to i jeste samo priča za film. A možda je i nemoguće za nas proseke. Mogu da se trudim da me se setis. Mogu. Nije mi problem. Ali znam da i pored sveg truda moje ime u budućnosti nećeš povezati sa mojim licem. Na tom mestu biće neka moja imenjakinja, dominantnija od mene. Ona poodmakla od sredine. Poodmakla od mene. Da li će se ikada iko potruditi da upadne u moje vidno polje. Da pokuša da ostavi neki trzaj na pomen svog imena? Ne, možda je suđeno da se samo ja trudim. Da samo ja pokušavam i pravim budalu od sebe. Da umrem pokušvajući da makar malo doprem do ljudi. Da ti zapnem za oko. Za dušu. Da me gledaš makar delom očaran kao što gledaš njih. Da me gledaš. Stvarno. I da vidim da sam ja i samo ja ta koju želiš da vidiš.