prostokopasulj

Imam devojku. Imam devojku. Zaljubljen sam. Odzvanja mi u glavi. Satima. Mislis da si spreman na nesto i da si skroz prerastao tu sferu zivota, ali ne. Koliko god se trudim da mi bude svejedno, nije. Drago mi je i nije. Srecna sam i nisam. Pozelim da nisam ni pitala, a drago mi je da jesam. Prosao me neki talas nostalgije kada sam zacula te reci. Nostalgije za ovim nasim vremenom kada si saptao da sam to ja. U isto vreme osetila sam neverovatnu ravnodusnost. Ne znam. Mozda sve to i jeste samo nostalgija. Samo nesto sto je ostalo u nekoj tamo mladosti, u nekim tamo ljudima. Koji smo bili. Koji su zudeli. Leteli i bili zivi. Tamo na nekoj uskoj uvali, malim plazama i sitnom pesku. Male stvari. Mali ljudi. Sitne emocije. E pa , moje su bile krupne. Dzinovske. Iako ti to ne znas. A ni ja ne znam za tvoje. Mozda me nikada nisi dozivljavao na taj nacin. Na ljubav. To ce ostati nerazjasnjeno. Mozda zauvek. A mozda te nekada i pitam. Evo, prolazi me sok. Ostao je samo refleks na pomen tvog imena. Na crte tvog lica. Mozda ce on uvek biti tu. Mozda tako i treba. Da se setim ko sam nekada bila. I da uvek pamtim samo one momente kada sam te grlila najjace na svetu. Ili bar najjace do tada. Leti i budi srecan. Mozda to ne zeli svaki deo mene, ali onaj veci bar.