prostokopasulj

Kako da zavrsim? Zar moze da se izrezira savrsen kraj ove nase price, filma , drame. Tragedije. Moze li barem da se zavrsi praskom , bas kao sto je i pocelo. Ne moze ovako. Suvise je mirno. Ne mogu. Ne mogu da te gledam a znam da me ne vidis. Ne mogu da izadjem iz kuce a da ne pomislim da li cu te sresti. Da li ces opet preleteti pogledom moje bice ili ce moje skromno postojanje dobiti zrno tvoje paznje. Samo zrno. Malo i jadno. Dovoljno. E, zar sam na to spala.. Hoce li tako biti zauvek , hocu li zauvek ziveti u senci necega sto sam bila u obrisima tvojih zenica? Kao senka , zauvek koracati iza tebe u nadi da ces se ti okrenuti. Samo zelim kraj. Boli me svaka noc , dan i podne. Boli me kad te vidim, a jos vise kad te ne vidim. Mrzim sebe sto sam dopustila da padnem tu. Bas na ovo dno gde sam sada. Jadna. U stanju da uradim sve kako bi ustala. Kako ljudi prezive ovakve momente? Nova sam , ne znam. Ali moj ´momenat´ traje predugo. Godinu dana, rekla bih. Odlutaju mi misli s vremena na vreme , pa prestanem sa opsesijom , ali vratim se. Kao lasta. Mozda me nekako samo ovo leto tebi vraca. Mozda jer nas je ovaj grad spojio. Povezao. Prejako,rekla bih. Ne mogu da se oslobodim. Odvezi me. Odvezi me uz pesmu talasa u gradu u kom smo poceli sve. Pusti da padnem u more i otplivam daleko od onoga sto smo bili. Daleko od tebe. Od ove barke. Od konopa i sidra. Daleko od ljubavi.