prostokopasulj

Pijana sam. Teturam se starim, dobro poznatim stepenicama koje vode kuci. Kojoj kuci? Onoj u kojoj nema tebe? Tebe zbog koga sam opet pila. I opet cu. Prvom casicom uvek nazdravljam za tebe. Za zaborav. Za to da vise ne pomislim na tebe. Ali jutrom se budi I tvoj lik u meni I pokrece opet emocije koje postaju svakim pijanstvom sve jace. Nepodnosljive. Volim te toliko da boli. Mozda te I ne volim. U stvari ja ne znam nista o ljubavi. Znam da postoji.  Prosto znam. Kao I ti. I ti si stvaran. Nekome. I tako penjajuci se stepenicama kojim si me uvek pratio, uz koje smo se uvek zajedno peli,posustajem. Nemam vise snage da se popnem. A nemam nivolje. Cemu? Cemu trud da se popnem kada znam da cu opet sici. Sici cuo opet sutra nazdraviti. Za tebe. Zivio! Znam ja sve. Znam ja I da nema smisla oplakivati te, muciti se. Muka mi je. Javlja mi se zelja da te povratim. Bas tu. Na nasim stepenicama.  Kada bi bar mogla da te izbacim iz sebe. Guram dva prsta sebi dubolo u grkljan I bacam peglu. U providnoj votkastoj tecnosti ne vidim tebe. Znala sam da nije tako lako. Gde li si nocas, kome nocas placas pice I kome doras kolena. Nije botno kome, bitno je da meni ne. Cudna je malo da prica. Ti I ja. Nespojiva dva lika u bajci. Nespojiva dva karaktera u zivotu. A opet, toliku povezanost nisam osetila ni sa kim. Ne mogu, osecam da me stize umor. Umor od cekanja, idem kuci. Ususkacu se, pusticu Lanu del Rej I oplakacu te. Oplakacu sebe, nas. Vristacu. Ali cu zavrsiti mucenje. Mozda ne nocas, pusto me da jos malo uzivam  u alkoholu. Jos jednom, zivio!

U  

.I